Сакупљање етнографског материјала у Музеју Хегсеговине у Требињу (до 1994. године Завичајни музеj у Требињу) започето је послије Другог свјетског рата 1952. године. Од тада до данас многи стручњаци: историчари умјетности, историчари, географи, археолози, као и љубитељи народног живота, настојали су да, у оквиру материјалних, кадровских и просторних могућности, раде на сакупљању и обради етнографских предмета.
Прва од њих била је историчар умјетности Љубинка Којић, из Београда, која је од 1957. до 1964. године, обављала и послове етнолога, сакупивши и обрадивши највећи дио етнографског фонда који је, до рата у Босни и Херцеговини 1992. године, бројао око 1.000 експоната.
Други је Стеван Кијац, музејски макетар, у коме је Љ.Којић нашла веома доброг сарадника за набавку етнографских предмета на терену. Као веома обдарен наивни вајар, дуборезац и сликар, умио је да препозна етнографски материјал, и то је преносио на своја дјела. Међу њима се истичу макете профане и сакралне архитектуре Херцеговине, од којих оне изложене на сталној етнографској поставци плијене својом аутентичношћу и минуциозношћу.
Највећи број етнографских предмета у Музеју Херцеговине у Требињу је из сеоских средина и дио је културе српскога народа у Источној Херцеговини, будући да је до рата у Босни и Херцеговини 1992. године, то била и најбројнија популација на том простору.