Мирко Кујачић, сликар са почетка двадесетог вијека, рођен је 1901.г. у Колашину, СРЦГ. 1925.г. одлази у Париз на Ликовну Академију Жулин, а касније и на Академију Андреа Лота. У Паризу се дружи са већим бројем српских умјетника који су тамо боравили: Добровићем, Лубардом, Милуновићем, Аралицом... Ту је схватио ''шта је сликарство уопште'' и свој израз проналази у експресивном и снажном доживљавању свијета, враћа се у Београд, 1929. и судјелује на изложби Јесењег Павиљона, а убрзо представља и своју прву самосталну изложбу. Издаје '' Манифест'', први писани програм социјалног сликарства у српској умјетности, и тиме даје снажан подстрек за афирмацију социјалног сликарства у ликовном животу Београда. Издаје и своју мапу графика ''Рибари'' која је настала у току седмомјесечног боравка на мору (на острвима Свецу и Комижи) међу рибарима и упознаје тај мучни живот малог човјека и његову снагу вјечног борца, а у својим графикама приказује њихов мукотрпни живот и рад.
У више наврата је поново боравио у Паризу и те посјете су утицале на сварање његових сликарских циклуса: "Голоруких", "Замаха", "Образа горштака". То су монументални циклуси револта и отпора. То је драма, патња, бол, борба, револт испружених празних руку и деформисаних тијела у грчевитом покрету и незаустављивом замаху. Боја је реска, потез груб, дуг, а преовладавају црвени и плави тонови. Од 1951. године живи и ради у Мостару, гдје је и умро 1987. године, а његова супруга Мицика је дио слика и графика свога супруга 2005.г. поклонила Музеју Херцеговине Требиње, да би се на тај начин одужила Требињу и завичајном простору свога мужа.